[plavusa]

Niko do sada nije uspeo da precizno utvrdi zašto i mi počinjemo da zevamo kad posmatramo neku osobu koja to čini - uživo, na filmu, video snimku ili kompjuteru. Takođe, na naučno objašnjenje čeka i činjenica zašto je zevanje, zapravo, zarazno.



Jedna teorija zasnovana je na pretpostavci da je zevanje oblik neverbalne komunikacije. Kod babuna, na primer, intenzivno zevanje unutar grupe signalizira da je vreme za spavanje a tipično je da vođa (alfa mužjak) okončava ritual glasnim zevanjem, široko razjapljenih usta. Ako su naši preci koristili zevanje da bi komunicirali kao danas babuni, onda zaraznost zevanja moglo bi biti nevoljan, genetski programiran fenomen; kad jednom neko u "plemenu" zevne, i ostali čine to isto zato što ovakav oblik ponašanja pomagao je našim evolucionim precima da međusobno komuniciraju.

Čak i važnije od pitanja zašto je zevanje zarazno svakako je pitanje zašto neko uopšte zeva. A svi mi to činimo desetak puta na sat, češće rano ujutro i kasno uveče. U stvari, zevanje počinje pre rađanja - fetus u materici počinje da zeva već u 11. nedelji razvoja.





Međutim, malo se pouzdano zna o mehanizmu zevanja. Zevanje, najverovatnije, ne pokazuje uvek potrebu za spavanjem i čini se da nema nikakve veze sa pretpostavkom da naš organizam nema dovoljno kiseonika ili poseduje previše ugljen dioksida (što bi, teoretski, moglo iziskivati duboko zevanje). Ova druga teorija gubi pouzdanost nakon jedne studije iz 1987. godine koja je pokazala da dobrovoljci, podvrgniti udisanju velike količine kiseonika, ne zevaju manje od onih izloženih visokoj koncentraciji ugljen dioksida - koji takođe ne zevaju više i češće.

Navešćemo neke od najrazumnijih teorija o zevanju - iako ni jedna od njih nije dobila naučnu potvrdu:

- zevanje širi naša pluća i okolna tkiva, štiteći tako osetljivo tkivo pluća od pucanja. Ovo bi moglo da objasni zašto češće zevamo u vreme kad nam je disanje "plitko" (kad smo umorni, kad nam je dosadno ili kad smo tek ustali iz kreveta)

- zevanje "distribuira" supstancu po imenu "surfactant", tečnost koja oblaže majušne vazdušne "džepove" u plućima i pomaže im da ostanu otvoreni. Ova supstanca je kritična supstanca koja omogućava novorođenčetu da preživi "izlazak" iz materice. Ova teorija mogla bi da objasni zašto fetus zeva u toku razvoja, pripremajući se da počne da koristi sopstvena pluća;


- zevanje širi mišiće i zglobove i povećava obim srca. Zbog toga, ono priprema telo na povišen stepen opreza, posebno posle opuštanja. To objašnjava zašto sportisti i profesionalni muzičari često sebe hvataju kako zevaju pre perioda naglog porasta aktivnosti. Verovali ili ne, zevanje može biti i signal za bolest. Iako se retko može smatrati prvim signalom, intenzivno zevanje je vrlo upadljivo kod osoba sa multiplom sklerozom; amiotrofičnom lateralnom sklerozom (ALS, takođe poznatom i kao Lou Geringova bolest); pojavljuje se nakon povreda od radioaktivnosti (kao u slučaju radiološke terapije); zabeleženo je i kod osoba koje primaju terapiju protiv Parkinsonove bolesti. Retko, zevanje u velikoj meri može najaviti početak migrene.




S druge strane, zevanje se ređe primećuje kod obolelih od šizofrenije. Nije jasno zašto ove bolesti mogu određivati učestalost zevanja kod neke osobe. Istraživači su primetili da stimulacija nekih delova mozga kod životinja i ljudi može provocirati zevanje. Izvesne supstance, prenosioci poruka u mozgu, takođe mogu imati ulogu u zevanju. Zato, ma koliko zevanje izgledalo jednostavno, ono je ipak složeno ponašanje s neizvesnim zadatkom.